Niko ne kupuje uptime

Klijent ne kupuje uptime. To je ono što mi prodajemo sebi da bismo se osećali važno. Klijent kupuje da ne mora da misli o tome. Kada potpiše ugovor, on ne kupuje 99,9 odsto dostupnosti. On kupuje pravo da ujutru otvori laptop, da mu radi, i da ne zna, niti da ga briga, šta stoji iza toga. Ceo posao je prodaja odsustva brige. A odsustvo brige se ne meri u procentima u tabeli. Meri se u tome koliko puta te nije zvao u tri ujutru. To je i razlog zašto je ovaj posao nezahvalan za merenje. Kad sve radi, izgleda kao da ne radiš ništa. Klijent gleda fakturu i pita se šta tačno plaća, jer se ništa nije desilo. A ništa se nije desilo upravo zato što si ti odradio posao. Loš provajder se pamti po incidentima. Dobar se ne pamti uopšte. Dan kad klijent zaboravi da postojiš je dan kad si najbolje odradio posao. To je surova ekonomija struke: tvoj uspeh je nevidljiv, a tvoji neuspesi su na naslovnoj strani njegovog jutra. Zato ne prodaj uptime. Prodaj mir. Uptime je tvoj problem. Mir je ono što klijent zapravo želi da kupi, i jedino za šta je spreman da plati bez cenkanja.